K A Š T E L I R

Barba Remigio (Remiđo) Kocijančić je danas najstariji muški član u Krančići. Rođen je 1927. lita. Bilo je zanimljivo s njime poćakulat.

Čega se najraje domislite u svojen životu?

Mladosti. Kako san hodija u školu. Škola mi je hodila dobro.

Znate kakovu zgodu iz školskega života?

Pokazuje ožiljak na ruci: To je upomena iz škole. Onu bot se počelo i finilo dan u školi uz molitvu. Očitel je vidja da se nisan prekrižja i pole me zva sebi da mu dan ruku. Me prasna s baketunon da mi je krv potekla. Vidiš, se još pozna. Tako je bilo onu bot. Još bin stija povidat: jenu bot je pasiva učitel kros Krančiće na bičikleti. San ga pozdravja "Addio Nino!", na to je on ferma bičikletu i je ni kala, nego je hitja i počeja teć za nami u moju hižu. Ja san uša u kameru i skrija se pot posteju.

Čega se ne domislite rado u svom životu?

Glad. Tri dana u vrime vojske san bija bez jist! Potle smo dobili svaki po koji granper i si ga pekli na ognju. Nismo čekali da se speče, nego smo ga skros glodali kako se ča speka.

Mlajen svitu ča ostaje za vami ča bite želili?

Mir. U miru se sve more učinit ku je dobre voje. Samo mir.

Gospodinu Remigiu želimo zdravlja i još mnoge godine među nama!

Još jena slika barba Remiđa. Tu ga vidimo s lulom pokojnega oca Dolfa.

Kaštelir, 14.veljače, 2002.godine